VELIKA SEOBA SRBA: Godine 1683. turska vojska poslednji
put opseda Beč, bezuspešno. U pomoć Austrijancima u poslednji
čas stižu trupe poljskog kralja Jana Sobjeskog koje razbijaju
vojsku velikog vezira Kara Mustafe. Turska vojska se u haosu
povlači, a u velikoj kontraofanzivi i posle serije dobijenih bitaka,
austrijska vojska je 1689. oslobodila Ugarsku, zatim Srbiju i
prodrla sve do Kosova i Makedonije. Pohod Austrijanaca podržao
je veliki broj Srba koji su dizali ustanke i priključivali se
austrijskoj vojsci. Ali ubrzo potom, Turci primoravaju Austrijance
na povlačenje do Dunava i Save. Plašeći se osvete zbog vojne
pomoći Austrijancima, pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević
odlučuje se za egzodus srpskog stanovništva iz Kosova i Stare
Srbije. Godine 1690. on predvodi veliku seobu Srba ka severu. Na
put kreće 37.000 porodica, odnosno oko 185.000 ljudi,
Stigavši u Beograd, Arsenije Čarnojević šalje molbu austrijskom
caru Leopoldu I da dozvoli izbeglima da se nasele u Ugarskoj.
Austrijski car tada izdaje povelju kojom dozvoljava Srbima da se
nasele do Budima i Komorana i garantuje im crkveno-školsku
autonomiju uz uslov da postanu austrijski vojnici. Ovom poveljom
je ozakonjen položaj Srba u Ugarskoj.
Nakon rata između Turaka i evropskih hrišćanskih zemalja,
uključujući Rusiju, koji se naziva Velikim turskim, bečkim ili
Ratom Svete lige, Vojvodina je krajem XVII veka pod vlašću
Austrijske carevine, ali je bila opustošena teritorija. U cilju
stvaranja tampon zone prema Turskoj, Austrija i na teritoriji
Vojvodine, formira Vojnu krajinu u kojoj Srbi pristigli sa
Čarnojevićem služe kao graničari.
Među brojnim doseljenim porodicama iz ovog perioda,bili su I naši
preci! Većina njih,naselila je današnje selo Ečka,koje je sada,
takoreći, predgrađe grada Zrenjanina.
Dobivši zemlju od Cara,kao I ostali,počeli su da se bave
poljoprivrednom proizvodnjom.
Negde 1930.godine iz sela Ečka,sele se u obližnje selo
Orlovat,koje je poznato I po tome što je iznedrilo našeg poznatog
akademskog slikara Uroša Predića(1857-1953.).
PUPIN O VOJVOĐANSKIM SRBIMA: Koliko je Velika seoba
Srba bila značajan događaj u svesti vojvođanskih Srba, svedoče
reči koje je Mihajlo Pupin (1854–1935) zapisao u svojoj
autobiografiji Sa pašnjaka do naučenjaka, za koju je u Americi
1924. godine dobio Pulicerovu nagradu:
"I danas, kada mi pred oči izađe slika detinjstva u selu Idvoru,
vidim da je glavni posao duhovnog života seoskog sveta bio u
tome da održavaju i neguju stara predanja. Spoznaja o tim
predanjima bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo
svoj položaj u svetu i u austrijskom carstvu. Kada se moj narod,
pod patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio se u
Vojnoj granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem
Leopoldom I. Taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom
državnom spisu koji se zove ‘Privilegije’. Po tom starom ugovoru,
Srbi u Vojnoj granici imali su prava na duhovnu, privrednu i
političku samoupravu. Zemlja koja im je tim ugovorom predata
postala je njihova neotuđiva svojina. U našem selu, mi smo sami
izdržavali svoju školu i svoju crkvu, i svako selo biralo je svoju
upravu. Na čelu sela bio je knez, ili starešina, obično neki plećat
seljak. Moj otac bio je knez nekoliko puta. Vladike i narod birali su
svoje duhovne i svetovne starešine, patrijarha i vojvodu, svetovnog
i vojnog poglavara. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici
zemlje. Za te ‘privilegije’ narod je, zauzvrat, preuzeo na sebe
obavezu da brani južne granice od turske najezde. Ali, kada je naš
narod, pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog,
u početku XVIII stoleća pomogao da se Turci proteraju preko
Dunava, i kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz
Vojne granice, podstakao je da se prvobitne odredbe ‘Privilegija’
preudese tako kao da su se srpski graničari obavezali i na to da
brane austrijsko carstvo od svih njegovih neprijatelja. Tako su Srbi
iz Vojne granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha
Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara
Ferdinanda od pobunjenih Madžara 1848. i 1849. godine, a 1859. i
1866. su branili Austriju i od Italije. Junački podvizi Idvoraca u
vreme ovih ratova bili su osnova za mnoga predanja u Idvoru,
sačuvana u mnogim pričama i zanosnim pesmama. Čitanje i
pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je zato pesništvo bilo
u punom jeku. ‘Privilegijama’ je graničarima bila zajamčena ta
sloboda, i za tu svoju slobodu oni su bili uvek gotovi da se bore za
austrijskog cara na svim bojištima. Vernost caru bila je osnovna
vrlina graničara, i ta vernost bila je jača i od divljenja koje su
osećali prema Garibaldiju 1866. godine, pa je tako došlo i do
austrijske pobede kod Kustoce. Austrijski car, kao čuvar njihove
slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili
Kraljević Marko, Karađorđe, car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln
i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u ‘Knjizi slave’ u Idvoru.
Ali, kada je 1869. car ukinuo Vojnu granicu i njen narod izručio
Madžarima, graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio
svoju reč, datu njima, a upisanu u ‘Privilegijama’. I danas se sećam
kako mi je otac rekao jednoga dana: ‘Ti ne smeš služiti cara. Car je
pogazio svoju reč; u očima graničara, on je izdajica! Graničari
preziru čoveka koji svoju reč ne drži.’ Iz tog razloga, u kući moga
oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869. godine.
Kada mi danas na um dođu oni dani, osećam, kao što sam uvek
osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. bio
početak konca austrijske carevine. On je bio začetak buđenja
nacionalne svesti u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav
naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se,
najzad, nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i
država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru."
- Mihajlo Pupin
Sveta Petka, slava poljoprivrednog gazdinstva Čorogar.